Механизам
Људи, рудаментарна бића од крви и меса, покушавамо да потврдимо своју тривијалну егзистенцију, и одложимо своју неоспорну екстинкцију, крволочно тражећи нешто или некога ко ће нам пружити тај осећај нереалног оптимизма, осећај припадности, круцијалности, кроз хуману несавршену незрелу егоистичну љубав, кроз задовољавање својих примитивних телесних нагона, или уколико желимо да пружамо безначајан отпор, оспоравајући туђе улоге, оспоравајући узвишено, креација која се окреће против Креатора, давећи се у својој слепој гордости и ароганцији, давећи се у болу, који сама проузрокује. Самопоуздање рођено из незнања. Човек није ни свестан колико је његов живот безначајан. Људски животи се мере у годинама, деценијама, ми увенемо и умремо. Не схватамо да тај наш идеални материјални свет којем толико тежимо, је као месечева сенка која се рефлектује на води, ми смо рибе које праве комешања у тој води, не схватајући да колико год их правили, сенка и слика месеца ће се на крају увек повратити у првобитно стање. Ако замислимо да је судбина точак, онда смо ми зрно песка смрвљено између зупчаника. Све што желимо је моћ, моћ да се ослободимо тог круга који се понавља изнова и изнова. Кругови грешака, знам, и мени је мука више од истих срања, али молим се свакодневно да могу да препознам лоше од доброг, хармонију од хаоса, сада и увек. Иако индивидуа може да бира пут своје судбине, она не може контролисати механизам, јер постоји само један Механичар изван нашен домена постојања и нашег поимања. Закони узрока и последице, свака наша планирана, непланирана акција има реакцију која је итекако планирана, била њена природа нама позната или не. Човек је у потрази за разлогом судбине која трансцендентира његово знање, често одустајући од борбе, прихватајући да не постоји иста. Увек сам говорио, ако не знаш шта да радиш, живи у миру дан за даном. Ако се могу сумирати сви узроци бола, патње, мржње у једну реч, то је само ишчекивање. Некада сам веровао да ми живимо само за себе, али ми живимо и за друге...
2 Коментари |
0 Трекбекови
Pozdrav jako lepo zamisljeno i receno. Ali moj ti je iskreni savet da malo smanjis dozivljaj sa stranim izrazima. Pismenost se ne pokazuje velikom kolicinom stranih izraza, vec vestinom da se oni upotrebe s' merom i iskljucivo na pravim mestima u tekstu. Tako da ako malo sublimiras to i odreknes se nepotrebne upotrebe istih tekst ce izgledati mnogo bolje i privlacnije. A, ipak, nece ni malo izgubiti na kvalitetu, recitosti i pismenosti -naprotiv! Kazem ti to iz licnog iskustva jer kad sam ukapirao da ne treba ubaciti pola Vujaklije u tekst, ljudi su poceli da citaju moje tekstove i uzivaju u njima. Sve najbolje, Pozdrav! :)
Аутор Aeron — 24 ÐÐ 2012, 04:57
Нисам сигурно направио распоред речи у реченици, хтео сам једноставно да изнесем суву елоквенцију без неког реда, да све изгледа некако сурово, суров реализам, као да су у питању речи неког узвишеног бића које се инфилтрирало међ људе, постало једно са њима, и како посматра слабости које носе људско тело у ком се налази. Иначе погледаћу дизбацим непотребне изразе, фала још једном.
Аутор bebop — 24 ÐÐ 2012, 19:46